Pravi izbor

 

Jutros sam se spakovala i sa djecom otišla u goste. Muža, koji danas ima slobodan dan sam ostavila da uživa, i da odmori jer znam koliko meni znači da imam par sati samo za sebe.
I nakon super provedenog vremena, polu ispijene kafe i nagriženog kroasana, 4 sata su brzo proletjela.
Mislim da se nikad u životu sa dvoje djece nisam negdje zadržala duže od sat vremena. Inače, moja kuma je jako tolerantna, strpljiva i kulturna osoba 🙂

Taman pred kućom zvoni mi telefon i vidim da me muž zove, prvo pitanje koje sam sebi postavila, pa zar mu već nedostajemo?! 😀 Mi našu djecu obožavamo i mislim da je ova rečenica suvišna ali ću je ostaviti, i koliko god da im posvetimo vremena malo je, ali ne treba da zaboravimo na sebe i svoje potrebe.
Pita da li smo blizu. Da pred kućom smo. I dočekuje nas na stepenicama. Preuzima djecu, dječije torbe i usput govori: “Ej, kuću sam usis'o, veš popegl'o, nanijeo sam drva u garažu, ti samo složi krevet meni se baš nije dalo.” – by the way sinoć je napravio panakote sa višnjama da se danas možemo izgotiviti poslije ručka.
Moja reakcija je bila

 

“Ej, kuću sam usis'o, veš popegl'o, nanijeo sam drva u garažu, ti samo složi krevet meni se baš nije dalo.”

Ne, ovo nije prvi put da je on to uradio, u kući ne dijelimo poslove, već se nadopunjujemo. Nema muških i ženskih poslova. Nema moranja. Sve je dogovor. Daleko smo mi od parova koji zrače savršenošću. I za mnoge bliske osobe koje imaju sliku nas kao savršenog para, moram da razočaram i da kažem da smo sasvim obični i da znamo biti glasni, iako rijetko, ali da, i mi se svađamo, ali razgovaramo, rješavamo, prilagođavamo.

Ja ne pišem ovo kako bih se hvalila, ovo bi po meni trebala da bude normalna stvar, ponosna sam i ovo pišem isključivo sebi kao podsjetnik, da je pravi izbor jako bitan. Ponosna sam što sam primijetila u momku kojeg sam upoznala prije 9 godina sve kvalitete koje danas ispoljava, ponosna sam što postoje roditelji koji su i mušku djecu učili da kuvaju, peglaju, usisavaju i pored toga što rade i obezbjeđuju finansijsku sigurnost.
I moj muž radi, 6 dana u sedmici po 8h nekad i više, ali poštuje činjenicu da je posao majke i domaćice imaju istu ako ne i veću težinu.

Nije baš da sam muža tražila pod lupom, ustvari pronašli smo se u kafani, kao svaki običan par, ali kao svoje kvalite ponudio je podršku, ljubav, disciplinu, ravnopravnost i savezništvo od početka naše veze, plus stari ford eskort zvan “Monika” i kasete Ramštajna na koji sam bila alergična, tako da je odluka pala malo prije nakon što je rekao da je par mjeseci prije mene bio bez zuba. Šalim se.
Jednostavno ponosna. Obožavam ga.

p.s. čak sam naučila i jednu pjesmu ramštajna-du bist 😉