Selo i osjećaji

Vikend, jutro je osvanulo iskakanjem iz kreveta, brzopletim oblačenjem, pakovanjem pet presvlaka za seku i prsluk za Dodu, i neka igračka. Meni ne treba ništa samo novčanik i telefon. I ključevi.

Srčem kafu u hodu, krećemo. 
Nisam ja jedna od onih osoba koja svaki slobodan trenutak bježi u prirodu, nisam. Ja podjednako uživam i u kući praveći mafine, i u igri sa djecim ispred kuće, i u šetnji po gradskom betonu, i u selu i prekrasnoj prirodi. Jednostavno slušam sebe, slušam djecu, ali oni uče od mene, zar ne? Uče da uživamo u onome što imamo i trenutno možemo da priuštimo. 

Imamo sreću da živimo 6 kilometara od centra u mirnom naselju sa velikim livadama, sa fudbalakim stadionom, sa velikim brdom gdje se zimi sankamo. Uživamo.
Kad možemo i želimo idemo na gradski beton i šetamo se u nadi da ćemo pazariti koju novu (ne)potrebnu igračku, da jedemo sladoled ispred Boske, i kokice, da sjedimo u bašti nekog kafića i pijemo kafu i guste sokove sa šlagim, u posebnim prilikama čak i kolu. Uživamo.

A imamo sreću i da imamo dva sela, oba na 15 kilometara od nas, i možemo da biramo. I da provedemo vikend uživajući u prirodi na čistom vazduhu, da provedemo u istraživanju svih mogućih i nemogućih bubica, velikih i malih životinja i njihovih kakica. Isto uživamo.  

Nije bitno kakve su naše mogućnosti i šta sve imamo ili ne, bitno je da naučimo da ih iskoristimo i da naučimo uživati u njima.

A bitno je i da se dovoljno nečeg poželimo, i onda više uživamo. 

A jako, jako bitno je da svi podjednako uživamo. 

Mi smo ovaj vikend odabrali prirodu i selo, jer smo ga se dovoljno poželili da smo čitavo vrijeme neumorno hodali, trčali i istraživali. Uživali.